И ове, као и минулих година, поетски конкурс за најлепшу љубавну песму „Мика Антић“ донео је мноштво стихова у Гимназију „20.октобар“, покретача и домаћина. Конкурс је почео у јануару и трајао до краја фебруара. Пријавило се 160 учесника (са око 300 радова). Конкурс се спонтано проширио на читаву Србију.
И опет је Мика, намигујући из неког неоткривеног сазвежђа, мотивисао младе вечиташе из многих градова да уобличе своју мисао јер уобличити мисао значи описати вечност. То је показало 12 финалиста.
„Сјај неба - у твоје очи“, мото овогодишњег конкурса. Неумољиво нас подсећа да је љубав бескрај заточен у шкољку вољеног бића.
За најуспелију песму конкурса жири је одабрао песму „Траг“ Александре Грдинић , где је на елиптичан али и бајковит начин приказана мистерија љубави.
Након овога, не преостаје нам ништа друго него да погасимо све своеј светлости и пођемо за овим младим људима који су од свега, па и од нашег конкурса направили изузетан фестивал срца.
Награђени учесници
- Милица Миленковић, Зрењанин
- Бојана Калајџић, Бачка Паланка
- Ива Ковач, Будимпешта
- Растко Петровић, Ниш
- Александар Миладиновић, Нишка Бања
- Тијана Пурић, Панчево
- Бојана Бумбић, Сремски Карловци
- Саво Тешић, Нови Сад
- Бојана Апић, Нови Сад
- Александра Грдинић, Нови Сад
- Петар Милић, Бачка Паланка
- Милош Јаковљевић, Бач
- Саша Скалушевић, Неготин
Победничка песма
Александра Грдинић, 21 година
Нови Сад
ТРАГ
Смањи ме у бору код ока
и никада потом немој пустити сузу,
плашим се склизнућу са њом.
Спусти ме на ожиљак у дечјим играма прављен,
онај који не бледи и ружи савршенство сене.
Мелем заборави на прашњавим полицама.
Истетовирај ме у сенци,
ходај само сунчаном страном.
Не желим да нестанем у бронзаном сутону.
Додај и одузми на свим аматерским сликама,
скидај и облачи, одсеци пола, промени боју ока,
вежбај лепоту свога талента.
Урежи ме у рупицу на образу,
укротићу се баш ту и спавати.
Не смеш престајати да се смејеш,
можда ишчезнем.
Наслути ме у тишинама ветрова,
скраси моје дилеме побегуље
у чуперку на потиљку што штрчи.
Разговарала сам вечерас
са натприродним бићима о вечности.
Не могу да се сетим шта су ми шаптали.
Тако си добар у скривању путоказа,
ја само гледам у длан.
Заувек је, ипак, само реч,
Сакриј ме у обичан дан.
